Kako te zovem, tako te i prihvatam

10 smernica za inkluzivno izražavanje u javnom govoru i pisanju

Jezik nije samo način izražavanja — on oblikuje stavove, očekivanja i odnos prema ljudima. Inkluzivan jezik nije stvar „političke korektnosti”, već poštovanja ljudskog dostojanstva i prava. Način na koji govorimo o osobama sa invaliditetom i osobama iz spektra autizma utiče na to kako ih društvo vidi, prihvata i uključuje.

Ovih 10 smernica pomažu da govorimo sa poštovanjem, tačnošću i bez diskriminacije.

1. Osoba je uvek ispred dijagnoze

Dijagnoza opisuje jedan aspekt nečijeg iskustva, ali ne određuje celu osobu.
Kada osobu svedemo na stanje, gubimo iz vida njene uloge, sposobnosti i identitet.
Inkluzivan jezik stavlja čoveka ispred kategorije.

✅ „osoba iz spektra autizma”
❌ „autističan” (osim ako osoba sama tako bira)

2. Autizam nije bolest

Autizam je neurorazvojno stanje — način na koji osoba percipira, obrađuje informacije i doživljava svet.
On nije bolest koja ima tok, terapiju i izlečenje.
Kada koristimo jezik bolesti, stvaramo sliku patnje i potrebe za „popravljanjem”, što nije suština autizma.

✅ „autizam je neurorazvojno stanje”
❌ „boluje od”, „pati od autizma”

3. Fokus na podršci, ne na „borbi“

Izrazi poput „bori se sa autizmom“ stvaraju sliku da je autizam protivnik.
U stvarnosti, izazovi najčešće dolaze iz okruženja i nedostatka podrške.
Zato je važno govoriti o podršci, pristupačnosti i uslovima za učešće.

✅ govoriti o podršci i okruženju
❌ „porodica se bori sa autizmom”

4. Ne svoditi ljude na jednu osobinu

Kada celoj grupi pripisujemo jednu osobinu, gubimo individualnost.
I pozitivni stereotipi su i dalje stereotipi.
Ljudi su različiti, bez obzira na dijagnozu.

✅ ljudi su različiti
❌ generalizacije („svi su…“, „uvek su…“)

5. Izbegavati umanjenice i sažaljiv ton

Umanjenice i sentimentalne formulacije često zvuče nežno, ali u praksi umanjuju ravnopravnost.
Patronizirajući ton osobu postavlja u poziciju objekta brige, a ne subjekta prava.
Poštovanje se pokazuje jasnim i dostojanstvenim jezikom.

✅ „deca sa smetnjama u razvoju”
❌ „dečica”, „naši mali anđeli”

6. Potrebe nisu „posebne”

Svaka osoba ima potrebe.
Ono što se razlikuje jeste vrsta i obim podrške.
Kada govorimo o „posebnim potrebama”, nesvesno pravimo podelu na „uobičajene” i „druge”.

✅ „potrebna je dodatna podrška”
❌ „posebne potrebe”

7. Barijere potiču od okruženja, a ne od osobe

Ograničenje često dolazi iz nepristupačnog okruženja i stavova.
Jezik treba da prepozna ulogu društvenih barijera.
Kada promenimo fokus, menjamo i odgovornost.

✅ „osoba koristi kolica”
❌ „vezan za kolica”

8. Koristiti uvažavajuće termine

Reči nose vrednosno značenje.
Zastareli termini svode osobu na ograničenje.
Inkluzivan jezik bira formulacije koje čuvaju dostojanstvo.

✅ „osoba sa invaliditetom”
❌ „invalid”

9. Izbegavati senzacionalizam i „priče o herojstvu”

Kada uspeh predstavljamo kao „uprkos smetnji”, šaljemo poruku da osoba ne pripada prostoru postignuća.
Dostignuća nisu izuzetak od nečijeg identiteta.
Ravnopravnost nije herojstvo — već pravo.

✅ govoriti o ravnopravnosti
❌ „uprkos smetnji”

10. Ne koristiti invaliditet ili dijagnoze kao metaforu za nešto negativno

Kada društvene pojave opisujemo dijagnozama, invaliditet povezujemo sa negativnim osobinama.
Dijagnoze nisu stilske figure.
Probleme treba opisivati direktno — bez korišćenja tuđeg identiteta kao metafore.

✅ opisivati pojave direktno
❌ „autistično društvo”

Kako primenjivati ove smernice u praksi

U medijima:
Fokus na osobi i kontekstu, ne na dijagnozi kao glavnoj temi ili senzaciji.

U školama i obrazovnim ustanovama:
Govoriti o podršci i prilagođavanju, ne o „posebnim” učenicima ili korisnicima.

U javnim institucijama:
Jezik u dokumentima, na sajtovima i obraćanjima treba da bude jasan, sa uvažavanjem i bez etiketiranja.

U svakodnevnom razgovoru:
Pitati, slušati i koristiti izraze koje osoba sama bira.

Namera i efekat

Dobra namera ne poništava posledice.
Inkluzivan jezik ne procenjuje nameru govornika, već vodi računa o efektu koji govor ima na druge.

Zaključak

Jezik menja društvo.
Način na koji govorimo oblikuje stavove i ponašanje.
Inkluzija počinje rečima.
Svaka izgovorena reč je izbor.